Soba by Sunny

Moja soba otvorena za moje prijatelje....Sunny

****
Čisto, polako, bez žurbe, ona privodi dan svoj kraju. Neumorno prelistavajući dnevne dogadjaje u mislima,ona želi da se zadrži na nekome od njih , nekom lepom, ne odavnom, baš od danas, kako bi , u sebi nastavljajući neku navodno bitnu priču lagano utonula u san. San, u kome nestaje, i jutro, kada se radja ponovo. Presabira tako neke aktuelnosti, ali ništa, ništa kod čega bi se misao zadržala.

Postaje joj smešno.Sva ta navika kojoj je, iz dana u dan aktivno doprinosila,u trenu postade besmislica. Iz običnog, prostog razloga. Postala je svesna. Pomislivši na tu svoju specifičnu aktivnost, razbila je spontanost i kult tih trenutaka..misao je ubila magiju. Nema dogadjaja.

Sve sto se nalazilo u mislima, sada je postala ova soba, polutamna , i sve što je uspela da primeti bilo je poigravanje vetra sa zavesom pored odškrinutih balkonskih vrata..nema misli , prazno je i mirno...razmišlja kako je za dobar i zdrav san neophodan mir. I kakve li gluposti baviti se razmišljanjima u vreme odredjeno za nerazmišljanje, kada ona umeju da odugovlače sa snom,zamajavaju javu ne dajući joj da se povuče i ustupi mesto snu..eto, i sada razmišlja o besmislu suvišnih misli..a kako i ustanoviti, i na koji način besmisao suvišnih misli ako ne na taj način što se o njima razmišlja... vetar počinje jače da savija meke linije zavese,nehajno prelista par stanice knjige sa stola.. vrata već čujno škripe i ne smeta joj što se to sve dešava. Naravno, sve je to prirodan tok stvari..

..ali odjednom joj smeta što sve to primećuje; i svaki šum i škripu guma napolju na drumu,nečijih, i zvonjavu telefona sa susednog sprata, otkucaje sata sa zida, pa da li je moguce ?! ...šta ?... zbunjenost za trenutak nadjača nemir ; da, šta- da li je moguće- pa da, da li je moguće da sve te sitnice umeju u istom momentu da postanu toliko prisutne da se namecu slušanju, i sve to odjednom zašto glasno toliko postaje, i uopšte, zašto se fokusira uporno na ono što joj smeta..

Ili,možda, kako da sve to do sada nije čula .Svakoga dana ta obredna ceremonija stvari sa svojim neumornim zvucima oko nje se ponavlja, svakoga dana i taj sat tupo, jednolično,kljuca vreme taktom neizmenljivim,taktom čujnim,a ona tek sada to opaza;

Nenaviknutoj na tu zvučnu novinu,do sada nesvesno ignorišuću, nemir nameće potrebu da silom zagnjuri glavom u jastuke.vetar se smiruje,slabije dopire do nje, i ona se u sebi osmehuje svom trijumfu..sada i otkucaji časovnika liče na male patuljke koji uvežbavaju neke korake,večito početne korake...pokušava da spava, prvi put bez uvodnih misli koje obećavaju san...Časovnik otkucava neprekidnim taktom sitnih koraka patuljaka..otkucava, sitni patuljci,neprimetni,uskoro nečujni....ah, valjda će nekada naučiti da koračaju..

Vetar prelistava poslednje stranice knjige sa stola, pa odjuri za škripom guma na drumu..