Znate onaj osećaj kada se dan pre nečega što sa radošću očekujite, osetite neku jezu... Neki loš vajb, koji vas upozorava da nemate previše razloga da se radujete, a vi se ipak ne obazirete na isti...
Onako, samo u prolazu ga konstatujete, zadržite misli na tome 2 min, ni toliko, i kažete sebi ono čuveno...
Ma neeee bre...Trupuješ se ! Nema šanse da se to Meni desi....
I totalno ubedite sebe da je sve baš onako kako treba... Uveče lagano krenete da se spremate za dobro koje treba da se desi...
Imate strpljenja..Kag god planirate, naoružani ste strpljenjem i uživate u odradjivanju najfinijih detalja...
Sve u cilju da to dobro bude još bolje, da ništa ne naruši taj osećaj, da kada se desi vaš jedini posao bude jedino da uživate u onome oko
čega ste se na lično zadovoljstvo potrudili... Zaboravili ste u sekundi sve ono što ste prošli da bi došli do toga da možete
da kažete - E sada je sve potaman...Sada je pravo, spuštam jedra i to je to....zadovoljni ste...
Onda dodje noć....Kao takva, puna razmišljanja, duga preduga....
U sebi rezimirate šta ste sve odradili, da li ste nešto kojim slučajem zaboravili, taksativno, skidate sa liste task po task...
Kada to završite onda ide faza - Šta ako?
Izmišljate moguće komplikacije i u sebi dajete odgovore...
Ako to, onda ovo.....
Naravno ni u jednom momentu ne razmišljate o pravoj, onoj koja može da promeni sve....
Ona vam nije ni na kraj pameti...Pa već ste sebi rekli da je Ta opcija nemoguća....
Da se to dešava drugima, da je to izvesno koliko i sneg u julu.... Opet osećate privid olakšanja....
Osećate i umor, ali mozak toliko brzo radi da vam jednostavno ne dozvioljava da se opustite i da zaspete...
Navili ste alarm na telefonu, naručili budjenje, rekli komšinici da vam lupa na vrata ako joj se ne javite do odredjenog vremena,
I više ni sami ne znate šta bi još mogli da uradite da se zaštitite od mogućeg "pomračenja".....
U tom tumbanju po krevetu, u nekom momentu i zaspite....
Ali to nije pravo spavanje..To je onaj san kada spavaš, a čuješ svoje misli...Čuješ i druge šumove, osećaš da su ti kapci
previše tanki da zadrže totalni mrak i da se pod njima u stvari non stop smenjuju slike....
Sećate se kroz san...Da... to je ono najstrašnije...već vam se jednom desila ovakva situacija i to je ta jeza koja je dobro poznata...
Ukus joj znate....Vruće vam je...I osećate da vam je vazduh koji udišete lepljiv..Osećate tu težinu u plućima, svaki put
kada udahbete...kao da dišete smolu...razvlači se i kida vaš san na nespojive slike ...ponovljene slike...
Čekate jutro da vaše muke nestanu....
Još uvek ste jači od tog nemilog osećaja...
Što vam je bliži vi ste još čvršći i tvrdoglaviji u svojim mislima...Vi se rvete sa tim balastom i svaki put
kada ga lupite i zbacite još ste snažniji...Imate volje za još....kao da vam je bilo malo kidanja cele noći....
Budite se 10 minuta pre sata... Čekate da zvoni...ne pomerate se..Treba vam potvrda da je konačno Vreme za taj novi dan...
Plašljivo proveravate poruke na telefonu...
Ni jedna....
Niko nije oglasio "elementarnu nepogodu".....
Niko nije smislio nešto što može da vas omete danas....
Gledate i trudite se da verujete...
Ne mogu toliko puta da vas ubiju, koliko puta vi možete da verujete...
Skoro pa sado - mazo....
Čekate....
Sve ste već skockali još juče...sada ostaje samo da popijete kafu, bacite se pod tuš i krenete....
Svaki čas gledate na sat...
Vreme prolazi i bliži se momenat....
nemate strpljenja da čekate više, uzimate telefon i zovete...
Prvi put: Zvoni, zvoni 3 puta..... ništa...prekidate vezu (monolog)
Ok, možda je još rano, nemoj da se trupuješ...Tušira se....Možda još i spava, polako....samo polako...
20 min after
Drugi put:
Zvoni, zvoni, 7 puta zvoni... Ništa.... (monolog)
javi se na jebeni telefon....panika me već hvata, nemam živaca da čekam, ajde - budi se bre, zovi me,
samo da znam da je sve ok....cigara... ko zna koja od jutros...... nervoza kao sitno rende... struže lagano...
I onda posle ko zna koje cigarete sms... Gledam min u tel, znam da ovo nije dobar znak....
Osoba A :
sms... Nema poziva? Znači sranje...Elementarna nepogoda...
"Samo nemoj da mi kažeš da si znala.....".......... .......... ........... .........
Desilo se bla, bla, bla, bla....
Nije moja volja..... ......... ....... ....... ....... ............
Ja :
Urlam, boli me grlo koliko vičem, ako ništa ne mogu, mogu bar da se derem iz svog glasa...
Hvala bogu grlata sam, mislim da me čuju svih 15 spratova moje zgrade...
Bes, bes, bes, bes, tuga, tuga, tuga, tuga, bes, bes, bes, bes, tuga, tuga , tuga, tuga.....
Vozim se kao na onom brzom vozu..Želudac mi šete gore - dole a glava..... ne znam gde se nalazi...
Samo čujem kako iz nje nekontrolisano izlazi gomila reči, teških reči, žuč....
Totalno sam odvojena od toga.....kao da to nisam ja.... samo boli, tu negde ispod grudne kosti....
Ma puši bre kurac!
Tras....I telefon mrzim...
Mrzim ljude.....Oh, kako ih samo mrzim.....
Kad god sam se kladila na ljude izgubila sam....
Нема коментара:
Постави коментар